Ispovijesti Sandžaklijki nakon prisilnog skidanja zara i feredže
Izvor: Tradicija Bošnjaka.
Ispovijesti sandžačkih žena nakon prisilnog skidanja zara i feredže 1951. godine. (ČETVRTI DIO)
Peča
PEMBA: “Još mala sam bila, Boga mi, još devojkom sam nosila peču. Udala sam se i ubrzo poslje toga smo sljeglji u Pazar. I ovde sam je u Pazar nekoljiko nosila.
Muž mi je radio u Sreski odbor i tamo su pričalji da se skidaju feredže. I prvo žene rukovodilaca.”
Muž mi reče: “Ženo, moraš da skineš feredžu. To je zakon i to treba da se skine.” Ja sam mu rekla: “Nikad ti je neću skinut.”
On: “Moraš!”, a ja: “Ne moram!”. Kad bi šćeo da dođe s posla, ja bi sve brižila. Osećala sam se ko jadi moji. E, kad posljednje bilo 46-e 47-e, ne znam ni koje godine, pred akšam je bilo, a on se natuštio, a deca sva oko mene.
Pritisak od partije
Molju me i Veza i Ibro da mu što ne kažem ilj’ ne povratim riječ toljiko je izgljed’o strašno. Ne znam ni dalj’ je večer’o. Obrecnu mi se: “Slušaj ženo, noćas je posljednja noć. Ilj’ ću bombu bacit u ovu kuću, il’ ćeš skinut feredžu!”
On je im’o pritisak od partije, a i moja braća su me terala da skinem, a domovnina nije. No čak su me branili.
E, tu noć, kad je bilo posljednje, reče mi: “Ilj’ ću bombu bacit i sve ću perišan učinit!”, ako ne skinem, a meni, bogme, ž’o decu…
Poslje reko’ slušaj, Bajrušu, ako će doć Bajramovica Čarovka i Šefkovica Tuzinka i to ode da dođu, pa z’edno da idemo tamo, u narodni front. One, to su ti bile pobožne, i Šefkovica, aman jarabi! A Šefko vala nije.
Dođoše one
Helem, dođoše ti Šefkovica i Bajramovica Čarovka, od jada se drugi smiju, a ja plačem. Šefkovica i ona plače, a Bajramovica onako. E, mi ti se okrenemo onako bez feredže…
A meni toljiko vremena, hoće da mi Bajruš kupi mantil, doveo onog Bejta Mavrića da mi uzme meru, da mi ga sašije. On rastegni da mi ga izmeri, a ja mu ga firakni.
I on, grdan, sedi i muči se i ja taput mu ne dadoh da mi izmeri. Još dvaput je dolazio, ja mu nisam dala. Prema Bačevskoj pekari bila je čekaonica Narodnog fronta. Helje, nejse, mi ti krenusmo tamo onako bez feredže.
Stigosmo. Uđosmo, malo posedesmo. Bila sam zamotana, samo mi se oči videlje. Uđosmo mi, ja ne mogu da reknem dobar dan. Ja ništa nisam rekla. Ne mogu da reknem, za paru! Pa i oni ljudi osećaju, ništa ne rekoše.
Oni pljeskaju, a meni muka
Alji kad nas videše bez zara, zapljeskaše svi. Oni pljeskaju, a meni muka. A ja, kako sam se osećala, ne daj Bože nikome! Nije mi bilo lako. Malo posedesmo… Izađosmo plačući.
Kad stigo ovamo, kući, deca se obradovala sva. Ne mogahu više da podnesu naš reziluk, između mene i moga čoveka.
A izjutra, kad sam se digla, mene se učini da iz sunca krv kaplje! Ja pomislih, možda smo se i ogriješilje što bismo sebet da je skinemo. Eh, kako mi je bilo grko. Zakljela sam se da neću izać.
Kažem ti, činelo mi se da krv iz sunca, kaplje! Zovem devojku mi, Vezu; “sunce”, a ona mi kaže: Pa majko ja ništa ne vidim. Ja njoj opet; Boga mi, jeste, eno kaplje! Toliko mi se čini.
Pik na mene
Eto, za Tita kažu da je bio dobar. Dobar bio za narod, a za veru vala nije. Od dana kako sam skinula zar i feredžu slabo sam izlazila. Kad bi izašla, imala sam rehu na glavu i šalče.
Imalo je žena, Srpkinja, koje su napominjale kako ja, k’o žena rukovodioca, aslji, ne izlazim niđe. Toliko to pik beše navezala na mene komšika Stanojka, što ne izlazim bez feredže, a ja nit sam mogla nit sam šćela.
E, poslje, dođe ti Bejto, po četvrti put, da mi uzme mere – za mantil. E, ovaj put uze mi mere. Sašio mi i sukjnu i mantil. Do skoro mi je traj’o, od skoro stiže sirota i ja joj ga dado.
Alj’, kad bi ga izašla – i dandanas mi je teško. To je bilo moranje, i to ti je. Silom zarozavanje zara! Ja se pitam: šta je im’o Zakon sa mnom i sa mojom feredžom? Moja feredža – moja briga! No hoćeš, oni sve zorom.
Skini pa skini! Druge ti nema. Drage volje – na sramotu! Da je bila draga volja, nikad nebi skinula. Dinami! Dosta je narod poslje toga iš’o za Tursku. Zakrenulo se to i narod nije mogo da podnese, dizao je u Tursku. (mojinfo.ba)
Izvor: Tradicija Bošnjaka.
Ispovijesti Sandžaklijki nakon prisilnog skidanja zara i feredže
