“Nije bila velika stvar, ali mi je promenila dan”
Izvor: Dušan Srdić.
Danas sam bio svedok nečega što mi je ostalo urezano u sećanju. Nije bila neka velika stvar, niti nešto što će promeniti svet, ali je bilo nešto što mi je promenilo dan.
Dok sam čekao u redu u prodavnici, primetio sam ženu srednjih godina koja je stajala ispred mene. Imala je nekoliko namirnica u korpi, ali ono što mi je zapalo za oko bila je čokolada koju je držala. Bila je neka posebna vrsta čokolade, sa lepom ambalažom i očigledno skuplja od ostalih. Žena je stajala tamo, gledajući tu čokoladu s nekim posebnim izrazom na licu. Nije bila srećna, nije bila tužna, bila je nešto između…
Kao da je ta čokolada bila nešto više od obične poslastice za nju. Kada je došla na red, prodavačica je počela da skenira njene stvari, ali kada je došla do čokolade, žena je zastala. Gledala je tu čokoladu, a onda je rekla: “Znate šta, ipak neću uzeti ovu čokoladu. Možete li je vratiti?”
Prodavačica je klimnula glavom i stavila čokoladu sa strane. Žena je platila ostale stvari i otišla, ali njen izraz lica mi je ostao u sećanju. Nisam mogao da se otmem utisku da je ta čokolada bila nešto posebno za nju. Možda je bila neka uspomena… Možda nešto što je želela, ali nije mogla da priušti. Nisam znao, ali sam imao neki osećaj. Kada sam došao na red, odlučio sam da kupim tu čokoladu.
Ne zato što sam je želeo, već zato što sam želeo da uradim nešto lepo za tu ženu. Izašao sam iz prodavnice i potražio je. Bila je nekoliko metara dalje… “Izvinite, mislim da ste zaboravili ovo.” Pružio sam joj čokoladu. Njen izraz lica bio je neprocenjiv. Oči su joj zasijale, a osmeh joj je obasjao lice. “Hvala vam”, rekla je, “ne znam šta da kažem.”
Nisam želeo da kaže ništa. Samo sam joj se nasmešio i otišao. To je popravilo ne samo njen, već i moj dan. I dalje mi je neverovatno da radost funkcioniše na taj način… Da se deljenjem umnožava. (mojinfo.ba)
Originalnu objavu pogledajte na ovom linku.
