Glad 1993. godine u Srebrenici
Pola klipa kukuruza
Piše: Ahmed Hrustanović
Kakva je glad bila zime 1993., priča mi tetak večeras. Na Biljegu, brdu iznad sela Miholjevine, čuvali su straže. Snijeg je bio veliki. Naložili su veliku vatru da se ugriju. Narod je načuo da odnekud ima žita u selima oko Jagodnje i Joševe.
Nije im savjetovano da idu u potragu za hranom jer su tamo ti putevi bili minirani, a i četničke straže lahko uoče manje, a kamoli veće grupe.
Tih 500 ljudi i žena ipak je na svoju odgovornost otišlo. Negdje oko ponoći začulo se prvo aktiviranje mina, a onda rafali. Oko pola sata čulo se da puca, onda je utihlo.
Dva sata iza ponoći, grupice od pod dvoje, troje muškaraca i žena počele su se vraćati. Usput su pričali kako je neko poginuo, neko ost’o ranjen.
Zaleđeni brkovi od zime
A onda, kaže, sam osjetio jezu od koje se i danas plašim. Među zadnjima ide jedan stariji čovjek. Brkovi mu zaledili od zime.
Dođe, sjede pored vatre. Upita ih za neku šerpicu metalnu ili lonče da li imaju. Dali su mu. Kaže kad čovjek izvadi jedan klip kukuruza prelomi ga na pola. Zahvati snijega u šerpicu i stavi u kraj velike vatre.
Brzo se otopi onaj snijeg i provri voda. Čovjek ništa više ne priča. Iznemoglao i umoran. Okomi ono pola kukuruza i stavi u provrelu vodu.
Stavi u snijeg da se ohladi. Ona šerpica crvknu u hladnom snijegu i brzo se ohladi.
“Ništa on nama ne priča” – kaže tetak. ” A onda kroz suze počeo da u usta stavlja zrno po zrno, a ono pola klipa kukuruza stavi u džep i reče:
“Ljudi ja u barakama u Jadru (kod Pilane, 10-ak kilometara od Srebrenice), imam sedmero u kući, već pet dana ništa nismo jeli niti u usta stavili, a ovo je sve što sam uspio pronaći večeras.”
Drži se za džep, pokazujući na ono pola kukuruza, te ustade i ode sedmočlanoj porodici sa pola klipa kukuruza.
Tako je to bilo ljudi moji. (mojinfo.ba)
Autor: Ahmed Hrustanović
Glad 1993. godine u Srebrenici
