Nemaš više vremena: Sve je višak, a ti si manjak
Tekst preuzet (Facebook), nepoznat autor.
Trčiš na posao, trčiš na poslu, trčiš s posla, trčiš kući, trčiš iz kuće. Nemaš vremena da čekaš na semaforu, crveno svjetlo predugo traje. Trubiš ako oni ispred tebe nisu odmah krenuli. Supa se ohladila, po kafi se napravile masne fleke.
U čekaonicama
U čekaonicama ustanova, ordinacija, administracija – gužva, pa se ni ne kontrolišeš. Uvijek gužva, nemaš ti vremena za to. Ignorišeš bol, žigove, iscjetke i probadanja. Gledaš u telefon, kliziš prstom po ekranu, nemaš neurona da pročitaš ništa duže od tri rečenice, sadržaj nagađaš iz bombastičnih naslova. Pogledaš supružnika, pojavile se sijede kojih još juče nije bilo tu, a i bore oko očiju, čini ti se, dublje.
Pogledaš dijete, izdužilo se, okraćali rukavi. Pogledaš sebe. Ne predugo. Na kafe s bliskim ljudima ne ideš kao prije, jer… Jer kao život. Neko otišao, neko prevaziđen, neko prevazišao tebe. Interesi nisu isti. Odeš u šoping i to te usreći petnaest minuta ili prvi dan nošenja stvari, prije nego postanu još jedan džemper ili haljina ili hlače na gomili za pranje i peglanje.
Odeš na planinu, gledaš u telefon. Gledaš seriju, dopisuješ se s kolegama. Odeš na kafu, čitaš mejlove. Čitaš knjigu, a ne čitaš knjigu. Sanjaš papire, tabele, račune, ratove i čudovišta. Diši. Diši dok te ima. Jer te onda, odjednom, u trčanju, u čekanju, u nemanju vremena, u skrolanju, u negledanju u oči i žmirenju na potrebe koje te jedu iznutra i ispod rebara, u sanjanju, u šopingu – nema. Nema te, bolan. A juče te bilo.
Ostala ohlađena kafa i ohlađena supa. Dogovoren izlazak i ozbiljan razgovor. Nepogledana serija. Nepročitana knjiga. Neobuvene cipele. Neispunjeno obećanje sebi. Da ćeš više to i manje ono. Ostalo zbunjeno ono dijete s okraćalim rukavima i tonom igračaka. Ostalo sve osim tebe i sve višak. Šoljica višak. Jastučnica višak. Tanjir višak. Jakna višak. Mobitel višak. Tvoja strana kreveta višak. A ti? Ti manjak. (mojinfo.ba)
Nemaš više vremena: Sve je višak, a ti si manjak
